Casablanca u srcu

“Južno od granice zapadno od sunca” – Haruki Murakami
•Ona ulazi u Jazzbar koji drži on.
Prošlo je više od 20godina•
Svaka rečenica me seče kao mačem.
Priznaću ti.
Teče mi “ono” niz obraze.
Znaš “ono” što počinje na slovo S. Ono čega se svi muškarci stide.
Rečenice se smenjuju…
“Mnogo si mi se svidjao onakav kakvog sam te poznavala. Zato nisam nisam htela da te se razočaram upoznavši te onakvog kakav si sada.”
“Da li znaš da ti se pokreti nisu promenili od tvoje dvanaeste?”
Lije li, lije “ono”…
“Zašto nisi došao? Veoma si mi nedostajao. Bila sam sigurna da si u tom novom mestu upoznao nove prijatelje i na mene zaboravio.”
“Sve i da nisi bio uz mene, dovoljno bi bilo da smo razmenjivali pisma.” Počinjem da razmišljam i ozbiljno da preispitujem sebe.
Zašto baš od svih žena se prvo setim tebe?
Mogli su i onaj milion poljubaca iza tog našeg prvog poljupca da mi padnu na pamet.
Po čemu si ti baš toliko posebna?
Ok, najiskrenija si osoba koju poznajem. Znamo se godinama, od naše sedme. Prvi put sam se s tobom poljubio. Moja prva ljubav si ti. Pa i to što smo različite vere nije neka prepreka, pa nismo mi ni prvi a ni jedini. Bili su pre nas i Boško i Admira u Sarajevu.
(Samo ti čekaj gospodine Medijume osećanja!
Proćiće ti prva polovina života u čekanju a druga polovina u kajanju.)
Polako ali sigurno postaješ moja Ester.
Nju glavnik junak Koeljovog romana traži u stepama Kazahstana a ona je tkala ćilime i čekala njega. Molim Boga da si se i ti zainteresovala za ćilime inače…
Da li da ti se javim?
Šta da ti kažem?
Ipak, čemu sve to?
Daleko si.
550km je “ozbiljna” razdaljina.
Verovatno i imaš novi život. Nemam ja prava da zbog jedne knjige upadnem u tvoj život i remetim ti mir.
Strpljenje je najbitnije.
Proćiće me.
Samo još jedan trenutak slabosti.
A ako ne prodje? Šta li ću tad?!
P.S Haruki Murakami m*** ti j****. #samozaludake