Ravnodušnost faze

Nisam joj čuo glas već tri stotine osamdeset i tri dana. 

Nedostaje mi u trenucima kad bi mi bio potreban njen savet, smirenost, spontanost, duhovitost.

 

Guram…
Prava je reč guram jer sam s njom leteo. 
Logika se prepliće kroz prethodne redove i pita: 

– Zašto?

– Čemu?
Sve je to zbog tvrdoglavosti i uvek one najčudnije i najbesmislenije tvrdnje- zato što je previše strasti, ludila, beskonačnog povredjivanja, lakomislenosti, brzopletosti, teških reči. 

A ponajviše je to zbog previše ljubavi!
Vrištao bih njeno ime na glas.

Nažalost, to neće promeniti moju “ovakvost” i njenu “takvoću”.
Izvini faza je odavno prošla. Ostalo je samo ćutanje, mučnina u stomaku pri pokušaju razgovora.

Beskonačna tišina.

Tišina koja te plaši svaki put pri pomisli da možete opet pokušati biti zajedno, baš kao nekad.

RAVNODUŠNOST u vazduhu, krvi, pri svakom pokretu.

Ni žalosti ni radosti u nama.

Umorni smo.

A kako smo se voleli.
Izgleda da smo ugasili jedno drugo k’o poslednju cigaretu na kiši…#samozaludake