Govorila mi je…

O njoj nikad ne pišem.
Zašto?!
Jer tek prvu biblioteku čitam.
Čak joj i ime ne spominjem. Hvala Bogu, njeno ime nije tako učestalo. Da jeste, plašim se da bi me trzaj pri pomenu odao. Volim baš to što ga nosim u sebi i nikome o tome ne pričam. A u mojoj azbuci je početno slovo njenog imena jedini samoglasnik oduvek.
Govorila mi je da prestanem da mislim previše o budućnosti i da proživim sad, dok sam mlad.
Govorila mi je da znam samo o ljubavi lepo da pričam ali ne baš i da je volim.
Govorila mi je da baš preteram kad popijem.
Govorila mi je da prestanem sa pričom o knjizi koju cu napisati samo za nju.
Govorila mi je da se ne glupiram i da je nemoguće da je toliko volim.
Govorila mi je da preterujem u svemu… A ja sam u sebi znao koliko su mi apsurdna njena optuživanja, da je vreme nebitna varijabila i da će uvek biti isto.
I dalje imam dan,nedelju u godini kad samo o njoj mislim.
I dalje imam san, san kad ona dodje i kad je opet vidim a noge se odseku. Ista, baš onakva kakvom je pamtim. Nasmejana i prelepa. #samozaludake

 

 

Advertisements

9 thoughts on “Govorila mi je…

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

w

Connecting to %s